Autor: Armin Čusto, dipl.iur.
Prije nekoliko dana u Novom Sadu održana promocija knjige “Raport komandantu” autorice Ljiljane Bulatović-Medić, i nekako ne mogu da ostanem ravnodušan, a da ne reagujem, da u najmanju ruku napišem tekst povodom toga.
Ista ta Ljiljana zajedno sa promotorima navedene knjige hvali i veliča ulogu srpskog krvoloka Ratka Mladića, onog Ratka Mladića koji kao komadant vojske Republike Srpske zajedno sa svojim vojnicima pokla i pobi na hiljade nevinih Bošnjake, silova na hiljade naših sestara Bošnjakinja.
Navedeni događaj uobičajeno ostade nazapažen u domaćim bh. medijima, tobože nije vrijedno da se to prenosi, ne treba to komentarisati, šta ima veze što se održavaju takve promocije, nema veze što se ponovo poziva na klanje, ubijanje, silovanje.
Izuzev časnih portala i časnih Bošnjaka koji su odmah reagovali, većina uopšte nije htjela komentarisati, kako jedan reče „a što da se ponovo vraćamo u prošlost“.
Ali isti ti mediji, tzv. “intelektualci“ reaguju kad Muftija Zukorlić otvoreno kaže da je Bosna i Hercegovina žrtva veliko-srpske politike, da je rezultat te politike genocid, silovanje, rušenje na hiljade džamija, da je rezultat te politike milion protjeranih Bošnjaka van svojih domova, isti ti intelektualci reaguju kad bivši reis Mustafa efendija Cerić javno kaže da se u Bosni i Hercegovini sprema novi genocid, isti ti intelektualci reaguju kad Fatmir Alispahić kaže da se u Republici Srpskoj vrši ponovno etničko čiščenje Bošnjaka, isti ti intelektualci reaguju na bilo koji stav viđenijeg i časnog Bošnjaka. Stav tih intelektualaca da su gore navedene osobe previše radikalne, unose nove smutnje, nove podjele među narodima, ne trebaju to govoriti, treba harmonizirati odnose.
E pa, dragi intelektualci, nema više šutnje, javno će se govoriti o tim temama, jer gdje je prostor zaborava, tamo je carstvo smrti. Kako ne komentarisati kad našu sestru Bakiru Hasečić progone u Višegradu, kako ne reagovati kad našoj braći u Konjević polju ne daju da uče bosanski jezik, historiju Bosne i Hercegovine, ne daju im da uživaju jedno od temeljnih ljudskih prava, pravo na obrazovanje, kako ne reagovati kad naša nana Fata Orlović preživljava pakao od vladajuće strukture u RS, koja ne želi da ukloni nelegalno izgrađenu crkvu u njenom dvorištu, kako ne reagovati kad se nad Bošnjacima vrši tzv,“ politički genocid“ ili „genocid – perom – zakonom“ s ciljem da se Bošnjaci dovedu u podređen položaj? Nisu nas mogli uništiti genocidom u ratu, ali mogu genocidom u miru, odnosno političkim genocidom.
Boli činjenica da nismo jedinstveni, da šutimo o svemu šta nam se događa. Moramo stati jedni uz druge.
Nije radikalan stav ako se kaže da se u Bosni i Hercegovini desio genocid. Kako reče Branko Lustig – treba djeci i ljudima pričati o genocidu kako se ne bi zaboravilo ali i ponovilo.
Zapitamo li se ikada da li su naši šehidi, naši najbolji sinovi, očevi, sestre koji su dali život za ovu državu i narod, bili zadovoljni s nama, da li mi čuvamo dovoljno njihov emanet, koji su nam ostavili?
Svi ćemo mi doći jednog dana pred Uzvišenog Boga i svi ćemo odgovarati za svoje postupke, odgovarat ćemo jesmo li bili dovoljno hrabri, jesmo li se dovoljno borili za vjeru, državu, narod…
