Žepa, Srbija ̶ Apelacioni sud u Beogradu preinačio je presudu Prvog osnovnog suda i pravosnažno utvrdio odgovornost Republike Srbije za torturu i nečovječno postupanje pripadnika MUP-a nad Bošnjacima iz Žepe, Enesom Bogilovićem i Mušanom Džebom, zatočenima u logoru Šljivovica u Čajetini.
U Srbiji je prvi put donesena presuda za torturu u nekom od logora na njenoj teritoriji u vrijeme ratova devedesetih godina. Riječ je o presudi po prijavi Fonda za humanitarno pravo u kome je utvrđena odgovornost države za mučenja dvojice Bošnjaka – Enesa Bogilovića i Mušana Džeba koji su 1995. godine, nakon genocida u Srebrenici i napada Vojske Republike Srpske na dugu enklavu, Žepu, preplivali Drinu i predali se Vojsci Jugoslavije. Nakon toga, 800 Bošnjaka zatvoreno je u logorima Šljivovica i Mitrovo Polje.
Apelacioni sud u Beogradu pravosnažno je utvrdio odgovornost Republike Srbije za torturu i nečovječno postupanje pripadnika MUP-a i naložio da se Enesu Bogiloviću i Mušanu Džebi isplati ukupna odšteta u iznosu od 600 hiljada dinara, što je nešto više od po dvije i po hiljade evra. Mi smo pozvali Enesa Bogilovića kojem još nije uručena presuda.
“To je malo, to je užasno, eto šta kažem. Prema onome što smo mi otpatili, što smo podnijeli. Kakvi smo mi izašli prije 18 godina, to je bio užas.. Zadovoljan nisam, a moram prihvatiti ono što je određeno. Ja ipak poštujem sud… Moj je život na izmaku, da bih se ja gonio… tu nema pomoći, vidim. Tolike godine se mi sudimo, eto tako,” kaže 74-godišnji bivši logoraš, a od 1997. godine, invalidski penzioner u BIH. “Od kako sam izašao iz logora, a imao sam 58 kilograma, lečio sam se po psihijatrijama, malo sam bolje ali sam i dalje na terapijama. Pa mi je pukao čir, operisan sam 1999. godine tri puta, pa mi je opet pukao čir 2001. godine, pa sam infarkt doživeo pre tri godine, ugradjivani su mi stentovi… tako da sam u kući….pravi invalid. A do tada nisam bio nikakav invlalid, jer sam radio kao šumar.”
Šta se dogadjalo Enesu koji je šest meseci bio logoraš u Srbiji?
“Na meni su cigare gašene, gospodjo… Ja imam ožiljke, sudski lekar ih je gledao, tučen sam cipelama, pendrecima, nema čime nisam tučen… Eto, tako”, vidno potresen sjeća se svog šestomesečnog zatočeništva ovaj logoraš.
(SE)
