Pouka dana – Ja sam Adem! Ja sam Hava!

0
10

Ja sam Adem. A ovo je moja Hava. Nemoj tako, Ademe. Ja sam Hava a ti si moj Adem. Ne ljutim se, ali neka se zna da sam ja Hava. Sama svoja od Boga svorena kao i ti, Ademe. Od tvog rebra, ali moja duša nije tvoja. Ja imam dušu. Moja duša je samo moja. I ja sam za nju odgovorna. Nisi ti. Ja sam osoba sama po sebi. Kao što si i ti, Ademe. Budi svjestan toga. I znaj da svako svoj grijeh nosi. Kao što i svako samo svoj sevap ima. Ti si odgovoran za sebe, Ademe. A ja sam odgovorna za sebe.

Ali, oboje smo odgovorni za izlazak iz Dženneta. Ti si možda malo više kriv nego ja. Ali obično se misli da sam ja malo više kriva nego ti. Pa ako sam ja više kriva, onda si ti “moj” a ne ja “tvoja”. A ti znaš dobro da smo i Ti i Ja samo Božji i Bogu se vraćamo. Ali ne znam kako, moj Ademe? Ne znam kako ćemo dževap Bogu dati? Sto puta smo se zajedno pokajali! Hiljadu puta smo zajedno zaplakali!

Bezbroj puta smo poželjeli da se vratimo! Tamo u raj gdje smo nekad bili. Gdje smo sve imali. Gdje se nižašto nismo brinuli. Gdje nismo patili. Nismo bolni bili. Tamo u raju nikoga se nismo bojali. Nije bilo rata. Nije bilo krvi. Nije bilo suza. Sve je bilo u mirisu ruža. U baščama ispod kojih bistre rijeke teku. Sve je bilo tako lijepo. Sve je bilo tako slatko dok nas Iblis ne obmani da jabuku okušamo. Proklet bio! Sjećam se kao danas kad nam reče: – Sam’ od jednog ugriza jabuke vječnim ćete biti. I Bogu samom prkosit ćete. Mi poslušasmo tog prokletog đavla. I Bogu Dragom zaprkosismo. Od gordosti naše puste. I gluposti naše trajne.

Morali smo napustiti raj. Morali smo doći ovdje. Na ovu Zemlju punu straha, krvi i suza. Punu teških jada i gorkih muka. Gledam, Ademe, svaki dan onaj naš raj. I uzdišem. I vičem: – Bože, zašto si nas ovdje doveo da gledamo raj iz kojeg si nas istjerao. Lakše bi nam bilo da svoj izgubljeni raj više ne gledamo. Ali, to nam je kazna, Ademe. Kazna za svaki dan. I za svaku noć. Kazna da gledamo. Kazna da uzdišemo za izgubljenim. Za onim što smo jednom imali. A sada više nemamo. A to je najteže, moj Ademe. Imati raj pa ga nejmati. I ne znati hoćeš li ga opet zaimati. Nikad nije dovoljno našeg kajanja. Ali, šta ću sada? Nemam više riječi za kajanje. Sve sam riječi potrošila. Sve sam suze prolila. Sve sam muke prebrodila. Ali jedna muka mi je ostala. Ona mi je najteža. Ona mi sa uma ne pada. Ona mi dušu ubija. Muka mi, Ademe, što nas naši potomci krive za isplakane suze i prolivenu krv na Zemlji. Najteže mi bijaše slušati tvoj razgovor sa Musa, a.s., kad ti je rekao: – Ti si Adem. Bog te je stvorio od gline. Svojim rukama. Bog ti je zatim od Svog duha udahnuo. Od Sebe ti tvoj lik podario. Ne po Svojoj biti, već po tvojoj insanskoj časti. Učinio je da ti se meleki poklone.

I nastanio te u Džennetu. A ti, ti si, Ademe, svojim grijehom uzrok što smo istjerani iz Dženneta na Zemlju? Te Musaove riječi mi ne izlaze iz glave. Očito, krivi smo za sve i svima na Zemlji. To nije lahko nositi, ni podnositi. Ti si pravo odgovorio Musau a.s. kad si mu rekao: – Ti si Musa. Allah ti je povjerio poslanstvo. Allah je samo s tobom izravno razgovarao. Objavio ti je Tevrat, knjigu u kojoj ti je sve objašnjeno. I spasio tebe i tvoj narod od firavunovog ropstva. Zar ti nije poznato, Musa, da je Tevrat napisan četrdeset godina prije mog stvaranja. Zar ti ovaj ajet o tome ne govore: – I Adem je bio neposlušan svom Gospodaru pa je krenuo krivim putem (Taha, 121). – Da, sjećam se tog ajeta, reče Musa. – Eh, vidiš ti mene kriviš za ono što mi je bilo propisano da uradim četrdeset godina prije mog stvaranja. To je ušutkalo Musa, a.s., ali mene nije smirilo u mojoj duši. Zato što smo i dalje Ti, Adem, i Ja, Hava, krivi za ljudske teške jade i preteške muke, koje su nastale, i koje ne prestaju, od trenutka kad smo se Ti i Ja pojavili ovdje na Zemlji u pratnji prokletog Iblisa, koji nas ni ovdje na Zemlji ne popušta. Koji nam se smije iza svakog čoška. Koji viče da ništa ne zna i da ga se ništa ne tiče.

Kaže, sami ste krivi zbog vašeg progona iz Dženneta. Iblis nam stalnio poručuje da nam nije drug. Da nam nikad nije bio ni prijatelj. On nam je zapravo uvijek bio zakleti dušaman. I onda kad nas je nagovarao na grijeh. Kao i sada kad se toga ne sjeća. Iblis hoće da se zna da nas se odriče. Ademe, nije li tako? Kad bi samo znali svi naši potomci koliko nam je teško što smo istjerani iz Dženneta?! Sve bi nam halalili. I svi bi nas poslušali da nikad, ni pod kojim uvjetima, ni pod kojim obećanjima ne slušaju prokletog Iblisa, koji im radi o glavi na isti način kao što je i nama radio sve dok nas nije istjerao iz Dženneta.

I sada sve radi da nam sprijeći put povratka u Džennet. Kako nama tako i vama, dragi naši potomci. Zato budite oprezni. Ne slušajte Iblisa. Slušajte Allahove upute. Nemojte kušati zabranjenu jabuku. Šejtan je dušman. On je varalica. Allah istinu govori. Allah nas sve voli. Allah je vječan. Mi smo samo ljudi. Allahova stvorenja. Zato budimo Allahu pokorni. Nemojte se približavati onome što vam šteti. Ademe, nemoj se ljutiti što sam ovoga puta ja ispričala našu priču. Red je bio na mene. Dosda si uglavnom ti pričao. Ja se nisam ljutila. Ne, ne ljutim se, draga moja Hava. Takva nam je sudbina. Da zajedno tugujemo za izgubljenim Džennetom. Da uzdišemo. I da se nadamo da ćemo se opet u Džennet vratiti. I prokletog Iblisa odbacit. Iz sebe i od sebe. Ovdje na Zemlji. I tamo u Džennetu.

 



Bosna PRESS pratite putem Facebook | Twitter | Android| iPhone

Stavovi iznešeni u ovom tekstu su autorovi i moguće je da isti ne predstavljaju stavove naše redakcije.
Komentari su vlastita mišljenja autora i redakcija zadržava pravo brisanja vulgarnih i uvredljivih komentara.

OSTAVITI ODGOVOR

Molimo unesite komentar!
Ovdje unesite svoje ime