Nedorečena tajna

0
3

indeksirajAutor: Admir F. Beganović

Subota. Novembarska zora, razmazana maglom, budila me hladnom rukom. Nakon jutarnjeg rituala ničim izazvan počeo sam razvrstavati fotografije nakon dugo godina „posta“. Upalio se taster prošlosti. Fotke, pojedine već žute od vremena, polomljene od života, prelijepe zbog sjećanja pričale su svoju priču. Svaka za sebe, film za sebe. Točak davnih vremena se pokrenuo.

Mamile su stare slike i uzdahe i osmijehe i suze. Neki dragi ljudi su odavno otišli ostavivši nam molitve da budu dio nas za njih i zbog njih. Iz zaborava su iskakli i likovi za koje odavno ne znam ni gdje su ni da li su živi. Nekoliko slika iz vremena „plave uniforme“ me obradovaše. Mada nisam, kao što su mnogi, uživao u tadašnjoj armiji ipak mi je to vrijeme ostalo u sjećanju, lijepom. Na jednoj fotografiji zagrljena dva vojnika. I sebe i onog drugog jedva prepoznah. Ej mladosti. E, taj drugi….ON je junak ove priče.

Okrenuh fotografiju a na njoj jedva vidljivo i, gotovo, stidljivo piše – Gromu od Groma. Možda se nekada i vidimo, život je čudan svat i tajna. U Skoplju, 29. 12. 1984., Mirza i Beg.

Mirza je u Skoplje došao iz Slovenije. Tamo se rodio, rastao….mlad se otisnuo niz litice života i zaplesao ulični tango. Majka Slovenka o kojoj nije puno pričao, otac Bosanac „živi mangup i legenda“. Mirza je za sve nas bio tajna. Radio je ono što bi mu se naredilo, malo pričao. Samo par vojnika se moglo pohvaliti da mu je vidjelo osmijeh na ledenom licu. Uhvatio je zadnji voz za vojsku. Navršio je 27 godina kada više nije mogao prolongirati odlazak u armiju.

Ostao mi je u sjećanju. Dva puta je digao čitavu armijsku oblast na noge – od vojnika do generala.

Prvi put je došao u epicentar pažnje kada su došli padobranci iz Niša da nama budu instruktori. Nokautirao je strogog poručnika zbog evidentnog iživljavanja nad nama već u prvoj sedmici doobuke. Uslijedili su raporti, istraga, niko ništa nije vidio (naravno) i…..onda dolazi dežurni desetar i kaže mi-„Bega, zovu te. Mirza te naveo kao svjedoka“.

Otvorivši vrata prvo sam ugledao Mirzu, lisice mu na rukama. Za stolom 7 visokih oficira.

„Vodniče, reci nam šta se desilo?“.

Počeo sam pričati.

„Da li je poručnik psovao i ako je psovao šta je psovao?“.

„Psovao je. I majku i Boga i sunce, i onoga ko nas je poslao i onoga ko je njega doveo, psovao je i krv i Bosnu i zvijezde i nebo i žito i Slovenke. I ko zna šta još?

Pustiše me. Mirza je otišao u Niš ali se vratio nakon nekoliko dana. Ni slova nije rekao šta se dešavalo po hodnicima vojnih sudova.

Tek nakon mjesec dana progovorio je. Izašli smo zajedno u grad i ko dva penzionera sjeli na klupu. Gledao je u Vardar i počeo…

Ovo što ti budem pričao je tajna. Hoću da bar neko zna. A ti znaš i da slušaš i da šutiš. Dobio sam tri godine zatvora i kaznu služim tek kada odslužim vojni rok. Kao napravili mi ustupak i neće me odmah u muriju. Malo su se prepali kada sam rekao da mi je psovao muslimansku majku. I jeste mi opsovao u hodniku suda ali vojni policajci nisu željeli da svjedoče. Bili su na njegovoj strani. Njemu su skinuli čin, tako sam čuo i ne mora biti istina a i šta me briga. Ja ću pobjeći, samo da znaš. Nisi me vidio, ništa ne znaš, ništa nisi čuo. Moj život je čudan. Radio sam svašta, ulazio u svašta. Nemam straha. U poštenoj tuči ne mogu me desetorica oboriti. Ali bojim se da će me neki klinac „ukinuti“. Javiću ti se svakako, ti si moj drug.

Izbjegavao me narednih nekoliko dana a onda je dobio još jedna poziv za sud. U kampanjoli sa tri policajca otišao je Mirza, otišao da se više ne vrati.

*****

Prolazile su godine, ja zaboravio i na vojsku i na Mirzu.

Oni komadi nade da će se javiti dobar drug odmah nakon mog dolaska u Sarajevu su nestali. Ali život režira i zaplet i kraj.

Negdje pred samu agresiju na BiH sretoh Samira, starog jarana iz vojničkih dana. I krenu priča uz kafu.

U Italiji je Samir stakao reputaciju „žestokog momka“.

„Znaš li da mi je Mirza bio šef? Da bio je, nije više. Ali da ti pričam po redu. Onaj dan ako se sjećaš kad su ga „spengali“ ponovo na sud, pobjegao im je već u Skoplju. Možeš mislit* kralja. Otišao na džumu. Vojnik pa na džumi. Pet kasarni se diglo da ga traži a on se sam javio i priznao da je bio u džamiji. Siguran sam da je u istoriji one vojske jedini koji je u uniformi ušao u džamiju. Poslije im je opet pobjegao. U Italiji je imao svoje poslove. Slučajno sam ga vidio u Milanu kad sam kao turista išao sa tadašnjom djevojkom. Ponudio mi je da radim za njega i….krenulo je. Opasno ali unosno. Nekad smo te spominjali. Mislio ti se javiti ali nije htio da te u belaj uvlači. Od prvog dana si mu se svidio. Volio je što imaš srce ali je često spominjao ono tvoje – Kraj zavisi od početka. Uvijek bi to govorio i dodao na kraju – tako kaže moj jaran Beg, moj Grom iz Šehera silnog. Preživio je stotinu pucnjava, milion tučnjava ali… na parkingu diskoteke ubi ga balavac zbog neke djevojke, pucao mu u leđa i glavu….

(„Ali bojim se da će me neki klinac ukinuti“) odjekivale su mi Mirzine riječi.

U diskoteci je Mirza upoznao djevojku, mnogo mlađu od njega. Njen momak je mislio da je ona njega ostavila – nije želio da shvati da je ljubav ostavila njih i zbog toga je krivio Mirzu.

Svaki kraj zavisi od početka… dobri moj Mirza.

Kakve su ti misli takav ti je i život. Stara slika je završila svoju priču. Ne vrijedi više. Dok je plamen upaljača gutao dva mlada vojnika mislio sam kako postoje ljudi koji ti obilježe život. Na jedan način, …na neki način.

Siguran sam da ova priča i meni krije neke tajne. Na nekom groblju u „nekom“ Milanu, leži „neki“ Mirza koji je je bio i ostao tajna… nedorečena.



Bosna PRESS pratite putem Facebook | Twitter | Android| iPhone

Stavovi iznešeni u ovom tekstu su autorovi i moguće je da isti ne predstavljaju stavove naše redakcije.
Komentari su vlastita mišljenja autora i redakcija zadržava pravo brisanja vulgarnih i uvredljivih komentara.

OSTAVITI ODGOVOR

Molimo unesite komentar!
Ovdje unesite svoje ime