Mislim da ne mislim

0
1

Mustafa-CerićKomentar Dana:

Piše: Reisu-l-ulema emeritus dr. Mustafa Cerić

MISLIM DA NE MISLIM

Pitaš me šta mislim.
Ništa!
Možeš misliti?
Ništa ne mislim. Ne možeš. Znam. Ali ja mogu – misliti. Da ništa ne mogu dobro – misliti, u besmislu, u bestidnosti, u prostakluku ovoga svijeta. Ne mogu da uhvatim dobru u roju lošim misli što se roje – u meni i oko mene. Kao bosanske vespule, loše misli zuje mi u glavi. I oko moje glave. Ubadaju me u dušu i u srce. Misli zloćaste – bosanske. Kao ose bosanske ne odustaju. Uporne su, agresivne su i nepredvidive su. Misli zloćudne, kao bosanske ose nemirne, ispuštaju glasne feromone. Koji privlače druge loše misli. Koje izazivaju alergijsku reakciju. Kod ljudi koji su budni. Koji su spremni na akciju prije alergijske reakcije. Ima ih u Bosni, ali sve manje i manje. Sve više i više je onih koje loša vijest ne dotiče. Niti ih otrov osinji iz Banja Luke što se širi Bosnom ne pokreće. Ništa ih se ne tiče dok bosanska osa koristi svoj žalac bez kukice. Žalac kojeg bosanska vespula višeputa koristi da ubrizga svoj otrov u tvoju i moju dušu, u tvoje i moje srce, u tvoj i moj jezik, u tvoj i moj mozak. Ta agresivna banjalučka osa truje nas do besvjesti. Ubija nam svijest o pravu. Razvlači nam pamet. Navikava nas na svoj otrov. Koji svakim danom postaje sve goči i goči. Vele: – Gutaj otrov, Dobri Bošnjače. Gorak je, ali ima i gorči. A od gorčeg ima i najgorči. Otrov smrtonosni, kojeg pamtiš. Genocid! Kojeg pamtim, brate moj. Pitaš me: – Dokad nam je otrov gutati? Ne znam ni sam. Ne mogu ti ništa reći. Nemam dobrih vijesti. Obhrvale me loše. O kojima ne mogu ni misliti. Rekoh li ti da ništa ne mislim. Otkle god krenem, vratim se na početak. Na prvu linuju odbrane. Koje više nema. Koju ukidoše oni što pameti nejmaše. Ukidoše prvu liniju oni koji odbiše da ih se zamijeni. Da ih se premjesti u drugu liniju. Jer nisu sposobni za prvu. Ali, ništa za to. Oni misle ako nema njih tu, onda nema ni potrebe za prvom linijom. Neka svi Bošnjaci budu ponaosob na prvoj liniji vlastite odbrane. Pa šta Boga dâ. Neka svako ponaosob okusi gorčinu otrova. Osim onih kojima se posreći da ližu med. Neka im bude sladak svaki lizaj. Nije dobro da se gorčina osinjeg otrova u Banjoj Luci miješa sa pčelinjim medom u Sarajevu. Lakše je Bošnjacima u Kozarcu i Prijedoru da se naviknu na gorak osinji otrov nego Bošnjacima u Sarajevi da se odviknu od slatkog pčeljineg meda.

Sada ti je jasno zašto ne mogu da mislim. Nemam s kim. I nemam za koga. Nemoj me odmah osuditi. Da sam si sebi umislio da sam neko i nešto. Ne, nisam neko. I nisam nešto. Znaš da su takvi u Bošnjaka najpoželjniji. Oni koji nisu neko. I koji nisu nešto. Među Bošnjacima i izvan njih. Eh, baš zato nemam s kim. Niti imam za koga da mislim o prvoj liniji odbrane od onih koji potpisuju sve što im se pod nos podnese – u Beču i Briselu. Samo da nešto uzmu za sebe. I samo da ostanu tamo gdje jesu. Jer im bez toga nema spasa. A bosanska država neka se spašava sama. Tako je vazda bilo. Zašto bi se to mijenjalo. Ako je onamo njima lijepo. A ni nama nije previše ružno od gorkih pilula. Na to su nas već odavno navikli. A i mi smo se privikli da ne mislimo o pitanjima od kojih nas glava boli. Bolje je prestati misliti, nego glavobolju pustiti da te muči. Velika je to muka – misliti svojom glavom. Lakše je kad tuđa glava misli o tvojim pravima. Pa koliko ti dadnu, dadnu. Zauhar je. Važno je da se nisi namučio. Nisi morao okupljati pamet svog naroda oko zajedničkog cilja. Jer, to je najteže. Okupiti pametne ljude oko sebe. Previše, brate, pametuju ti pametni ljudi. Oni koji nisu pametni, lahko se čovjk s njima dogovori. Oni se brzo slože oko najtežih pitanja za narod i državu. Oni veličaju pametne glave u Bošnjaka koje pristaju na otpisivanje Sutorine. Uskoro će sve biti otpisano od Bosne u korist Hrvatske i Srbije. Sve kako je najbolje za njih. Ali i kako je najljepše za njih-naše. Ovo ti govorim da bi shvatio da je najbolje biti sam sa sobom. Shvataš, kad si sam, ti si uvijek u pravu. Lahko ti se složiti sam sa sobom. Ali, kad imaš mnogo ljudi oko sebe, posebno ako su još i pametni, teško je s njima razgovarati. A još teže se s njima dogovoriti. Previše znaju, ali ne razumiju politiku. Zato su najbolji oni u Bošnjaka koji ne misle svojom već tuđom glavom. Koji nisu pametni. I koji se ne trude da budu – pametni, jer se to ne isplati. Gram vlasti u Bosni je vredniji od brda pameti. S manje pametnim je mnogo lakše. Njima je sve jasno zato što ne žele da im se objašnjava. Jer ih zamara opamečivanje. Posebno oko državnih pitanja. Oko državnih granica. Oko jezika. Oko referenduma. Oko hapšenja Bošnjaka u Kozarcu i Prijedoru. Oko crkve u Fatinom dvorištu… Oko budućnosti tvoje i moje djece… tvojih i mojih unuka…

Nemoj se ljutiti, brate moj, ako sam te razljutio. Nisam mislio. Niti mislim. Jer misliti više ne mogu. Ne znam. Ali to je prvi znak da imam želju da saznam. Kud nam je? I kako nam je? Zajedno se odbraniti od uboda otrovnih osova i osica, koje zuje u nama i oko nas…



Bosna PRESS pratite putem Facebook | Twitter | Android| iPhone

Stavovi iznešeni u ovom tekstu su autorovi i moguće je da isti ne predstavljaju stavove naše redakcije.
Komentari su vlastita mišljenja autora i redakcija zadržava pravo brisanja vulgarnih i uvredljivih komentara.

OSTAVITI ODGOVOR

Molimo unesite komentar!
Ovdje unesite svoje ime