Masovna grobnica, jedini vjerni portret Slobodana Miloševića

1
19

Istina o Slobodanu Miloševiću nije u priči o njegovom hapšenju, već u svedočenjima njegovih žrtava, piše autor (Reuters)

Serija Porodica, koja govori o hapšenju Slobodana Miloševića, pokrenula je čitav niz pitanja, kontroverzi i tema za razmišljanje. Jedan od načelnih problema koje otvaraju ovakvi projekti jeste – kako na filmu, u seriji, u književnom delu predstaviti najteže zločince, kreatore etničkih čišćenja i genocida, gospodare života i smrti?

Da li će zločinac biti vernije prikazan ukoliko se udubljujemo u njegovu psihologiju, otkrivamo njegovu ljudsku stranu, ako se uverimo da on nije nikakvo čudovište sa sedam glava, već običan čovek, poput nas? Da li će pokušaj razumevanja motiva masovnog ubice pomoći da njegov lik bude verniji, da li će nas približiti njegovoj stvarnosti, onome što taj čovek zaista jeste?

Na početku bi trebalo reći da diktatori i politički moćnici koji svoju moć koriste za izvršenje najgnusnijih zločina protiv čovečnosti nisu baš ljudi poput svih drugih. Stvar je u tome što fenomen vođe ne pripada sferi individualne psihologije, već psihologiji grupe, o čemu je vrlo ubedljivo pisao profesor psihologije Petar Jevremović u eseju Pizistrat i mi, objavljenom u knjizi Hermeneutički triptih. U tom smislu, lične osobine vođe, njegov odnos sa suprugom i decom, njegove porodične veze sasvim su irelevantne, čak i kad nije u pitanju ratni zločinac.

Šef sistema masovnog ubijanja

Kad imamo posla sa Slobodanom Miloševićem, šefom najglomaznije ubilačke mašinerije na ovim prostorima, najvećim zločincem među srpskim vladarima, čovekom koji je započeo četiri rata, izazvao smrt desetaka hiljada ljudi i iseljavanje nekoliko miliona, razorio zemlju i doveo do apokaliptičnog uništenja svega što mu se našlo na putu – tek tu on nije bitan kao pojedinac, već isključivo kao šef sistema masovnog ubijanja, kao pokretačka sila industrije smrti. Nije Milošević ni Raskoljnikov, ni Merso pa da se bavimo njegovom individualnom psihologijom ili njegovim odnosima sa bližnjima. Ono što Miloševića u potpunosti određuje jesu njegova neprebrojna zlodela, sve drugo je sporedno.

Zato me ne zanima njegovo hapšenje, ne zanima me da li je bio nežan i brižan suprug, ne zanima me da li je ćerki prao kosu, da li je bio naoružan, da li je hteo da se ubije. A pogotovo me ne zanima da li je hteo da izbegne krvoproliće prilikom hapšenja. To čak zvuči i cinično, nakon mora krvi koja je prolivena njegovom zaslugom. Stvarnost Miloševićevog zlodela, koja se ogleda u masovnim grobnicama, hladnjačama, pokoljima, etničkom čišćenju, masovnim silovanjima, mučenjima, konc-logorima, opsadama, granatiranju, snajperisanju – pretežnija je milion puta od bilo kog pojedinačnog događaja u njegovom životu.

U tekstu “Claude Lanzmann, pogled naviknut na mrak”, objavljenom na portalu Sic.ba, Haris Imamović piše upravo o ovom problemu. “Da su Hitler ili Karadžić sve svoje žrtve ubili sjekirom imalo bi smisla razumijevati ih kao Raskoljnikova. Ovako, Radovan Karadžić je samo nalogodavac genocida; sve ostalo u vezi s njime je irelevantno, sve ostalo nas može samo udaljiti od istine”, piše Imamović.

Potom citira Lanzmanna, autora možda i najboljeg filma o holokaustu: “Nerazumijevanje je bilo gvozdeni zakon kojeg sam se pridržavao tokom svih 11 godina produkcije filma Shoah. U slučaju radikalnih zločinaca, redukcija je ispostavlja kao jedini realistički postupak.” Nasuprot Lanzmannu, reditelj i scenarista Porodice Bojan Vuletić govori o svjedočenjima u kojima se Milošević pokazuje kao “krajnje harizmatičan i duhovit” te da su “to neke stvari koje su mi pomogle da probam da shvatim kakav je to bio čovek”.

Produžene ruke Slobodana Miloševića

Sve i da je autor serije talentovaniji, sve i da je uspeo da stvori punokrvne dramske likove, a ne papirnate prikaze, rezultat ne bi bio mnogo bolji. Da stvar bude još gora, čak i da su u vili “Mir“, u kojoj je uhapšen Milošević, bile postavljene stotine kamera i da smo imali priliku da gledamo dokumentarne snimke poslednjih dana na slobodi krvavog satrapa – ni tu ne bismo mogli da vidimo vernu sliku Slobodana Miloševića. Zvuči paradoksalno, ali i dokumentarni zapisi lažu.

Reklama

Na snimcima vidimo jednog čoveka, pojedinca, istog kao svi drugi, ima glavu, trup, dve noge, dve ruke. To je optička varka, oči nas obmanjuju. Nema Milošević dve, već mnoštvo ruku, njegove produžene ruke su JNA, Vojska Republike Srpske, paravojne formacije, policija, naoružane bande, Državna bezbednost, savezna i republička vlada, parlament, partija, kriminalci, televizija i silne novine, UKS, SANU, čitave državne strukture. Njegove produžene ruke su Ratko Mladić, Radovan Karadžić, Milan Martić, Nebojša Pavković, Vlastimir Đorđević, Vladimir Lazarević, Biljana Plavšić, Momčilo Krajišnik, Željko Ražnatović Arkan, Milan Lukić, Radislav Krstić, Nikola Šainović, Dragoljub Ojdanić, Veselin Šljivančanin, Ljubiša Beara i stotine drugih ratnih zločinaca. Tim rukama je Milošević ubijao i proterivao, rušio i palio, uništavao i sravnjivao sa zemljom. Nije Milošević jedinka, pojedinačno ljudsko telo, već glava hidre sa hiljadu moćnih pipaka. To kamere ne vide, niti mogu da zabeleže.

U knjizi Rat je mrtav, živio rat Ed Vulliamy opisuje jedan zanimljiv slučaj iz 1992. godine: “Krajem juna višegradski policijski inspektor Milan Josipović dobio je mračni dopis od uprave hidroelektrane Bajina Bašta na srpskoj strani granice. Direktor hidroelektrane uljudno je tražio od odgovorne osobe da uspori priliv leševa niz rijeku. Zapušavali su mu propuste na brani takvom brzinom da nije mogao prikupiti dovoljno ljudi da ih ukloni.“ U to vreme Milan Lukić i njegovi “Osvetnici“ svakodnevno su ubijali bošnjačke civile na višegradskom mostu i bacali ih u Drinu – to su leševi o kojima govori direktor hidroelektrane.

Skica za portret

Kada bi neki vizuelni umetnik pronašao ovaj dopis, uramio ga i izložio kao ready-made u nekoj galeriji, sa natpisom “Slobodan Milošević” – taj rad bi bio verniji portret Miloševića nego fotografija u njegovoj ličnoj karti. Tokom 44 meseca opsade Sarajeva srpske snage su ispalile desetke hiljada granata. Rekord je postavljen 22. jula 1993. godine – 3.777 ispaljenih projektila. Kada bi neko sakupio prazne čaure svih tih granata i od njih napravio džinovsku instalaciju u obliku, šta ja znam, kukastog krsta ili četiri ocila – to bi bila mnogo vernija slika Slobodana Miloševića od ove koju vidimo u seriji.

Polje belih, mermernih nišana u Potočarima – to je Slobodan Milošević. Snimak “Škorpiona“ koji se iživljavaju nad bošnjačkim dečacima, a potom ih streljaju – to je verna slika Miloševića. Primarne, sekundarne i tercijarne grobnice diljem Bosne i Hercegovine; masovna grobnica u Batajnici nadomak Beograda; hladnjače u kojima se transportuju pobijeni albanski civili sa Kosova; “arkanovac” koji šutira u glavu mrtvo telo Tife Šabanović na pločniku u Bijeljini aprila 1992. godine; Jasmina Ahmetspahić koja skače sa trećeg sprata hotela “Vilina vlas“ i u smrti nalazi spas od mučitelja i silovatelja; streljanje civila na rubu provalije na Korićanskim stijenama; mučenja i ubijanja u koncentracionim logorima Omarska, Trnopolje, Keraterm, Sušica, KPD Foča, Uzamnica, Liplje, Luka; zverstva Šešeljevih dobrovoljaca u Domu kulture u Čelopeku; snajperisti koji pucaju i ubijaju sarajevsku decu; artiljerija JNA koja iz Srbije sipa paljbu po selima na bosanskoj obali Drine; vojni kamioni koji u aprilu 1992. upadaju u gradove po istočnoj Bosni i odvoze bošnjačke muškarce u nepoznatom pravcu; kolone u kojima stotine hiljada Albanaca beže sa Kosova, proterani iz svojih domova; dve cucle, nekoliko grickalica za nokte, otvarač za flaše, klikeri, satovi, olovke, brojanice, muštikle, češljevi i jedan pismeni zadatak iz istorije – pronađeni u masovnoj grobnici u Batajnici: to su samo mali delovi mozaika koji čine portret Slobodana Miloševića.

A ima ih još na hiljade i hiljade, teško da bi jedan čovek mogao čak i da ih sve pobroji, a kamoli da spozna sveukupnost te crne realnosti.

Princip nerazumijevanja

U pomenutom eseju Imamović piše o jednoj tribini na kojoj je Lanzmann objašnjavao svoj odnos prema nacistima koje je snimao: “Na pitanje iz publike da li ga išta u iskustvu zločinaca interesuje, Lanzmann će reći – NIŠTA. Svaki put kada bi u filmu Shoah neko od nacista govorio da ‘nije znao ili nije htio’, Lanzmann bi govorio ‘Ne, ne pričamo o vama. To me ne interesuje.’ Naglasit će da je naciste uključio u film jer je od njih, makar od onih koji su pristali da govore, želio čuti samo kako se se to (tehnički) odvijalo. To je jedini dio istine koji su oni mogli reći. Sva druga njihova iskustva, koja se nisu direktno ticala tehnologije zločina, nisu mogla da budu uključena u Shoah.

Ovakav redukcionistički pristup mogao bi da pomogne i kod predstavljanja naših zločinaca, a pogotovo vrhovnog komandanta udruženog zločinačkog poduhvata. U svakom slučaju, najpogrešniji mogući pristup je onaj koji zastupa autor Porodice: “Poslednji zajednički trenuci koje je porodica Slobodana Miloševića doživela na slobodi i opsada vile u kojoj su privremeno živeli predstavljaju metaforu i tragediju ne samo njih samih, već i cele zemlje i naroda”. Tragedija porodice Milošević? Hapšenje najvećeg srpskog zlikovca nije tragedija, već prvi čin pravde. Ako je to tragedija, kako treba nazvati zlo koje je Milošević naneo svojim nebrojenim žrtvama? Bojim se da na ljudskom jeziku ne postoji adekvatna reč. Eto kuda čoveka mogu da odvedu pokušaj da razume zločinca i nerazumevanje Lanzmannovog principa nerazumevanja.

Ukoliko želimo da saznamo nešto o Miloševiću, o jednoj zastrašujućoj, nesagledljivoj realnosti koja se vodi pod tim imenom, trebalo bi da gledamo filmove kao što su Quo vadis, AidaPrijedorska polja smrtiSarajevo RosesVišegradska živa lomačaSavršeni krugLakonoga… A možemo i da čitamo knjige kao što su Sarajevo za početnike Ozrena Kebe, Poljska konjica Marka Vešovića, Razglednica iz groba Emira Suljagića, Dnevnik sa Pala Mladena Vuksanovića, Ljubi bližnjega svoga Petera Maassa, Kako opisati Srebrenicu Hariza Halilovića, Smrt u Hagu Nevenke Tromp… Ili da jednostavno slušamo šta imaju da nam kažu oni koji su preživeli Miloševićev ubilački pohod. Istina o Slobodanu Miloševiću nije u priči o njegovom hapšenju, već u svedočenjima njegovih žrtava.

 

IZVOR : AL JAZEERA


Bosna PRESS pratite putem Facebook | Twitter | Android| iPhone

Stavovi iznešeni u ovom tekstu su autorovi i moguće je da isti ne predstavljaju stavove naše redakcije.
Komentari su vlastita mišljenja autora i redakcija zadržava pravo brisanja vulgarnih i uvredljivih komentara.

1 komentar

OSTAVITI ODGOVOR

Molimo unesite komentar!
Ovdje unesite svoje ime