Euromediteranski seizmološki centar (EMSC) objavio je da je zemljotres jačine 5,4 stepeni pogodio i Bosnu i Hercegovinu, nakon razornih zemljotresa u Albaniji.
Prvobitno je objavljeno da je izmjereno 5,2 stepena, a naknadno je ovaj podatak promijenjen.
Iako još nije službeno potvrđeno, ovaj zavod navodi da je epicentar zemljotresa bio 11 kilometara od Nevesinja te da se desio na dubini od 10 kilometara.
Građani Mostara napisali su na stranici EMSC-a da se u tom gradu osjetio snažan zemljotres.
Najmanje devet osoba je poginulo u dva snažna zemljotresa koji su pogodili Albaniju, a 325 je povrijeđeno, objavili su albanski mediji.
Epicentar prvog zemljotresa od 6,4 stepeni, koji se desio u 3:54 sati, bio je između Drača i prijestolnice Tirane, na deset kilometara dubine, prenosi Hina.
Mediji su ranije javili da je Drač u 7:10 sati ponovo pogodio zemljotres, čija je jačina, prema preliminarnim podacima, iznosila 6,5 stepeni.
Kasnije je objavljeno da je zemljotres ipak bio slabiji, jačine 5,4 stepena, što je registrirao i Američki seizmološki zavod.
U Nevesinju oštećene zgrade i prekinuta nastava
Federalna uprava civilne zaštite (FUCZ) nije dobila zvanične podatke o šteti u Bosni i Hercegovini nakon serije zemljotresa, rekao je u razgovoru za Anadoliju Fahrudin Solak, direktor FUCZ-a.
“I dalje ćemo biti u vezi sa svim našim centrima i s službama. Za sada, nemamo nikakvih pokazatelja imajući u vidu da je sistem gradnje promijenjen u Bosni i Hercegovini 70-ih godina tako da ovaj intenzitet zemljotresa ne bi trebao nikakve probleme da predstavlja u Bosni i Hercegovini”, rekao je Solak.
Ipak, kako javlja Klix, u Nevesinju je bilo manje štete na građevinskim objektima.
Oštećene su zgrade općine, gimnazije, kao i muzičke škole, a nastava je prekinuta.
Sa starih kuća otpadali su dimnjaci i dijelovi fasada.
Na školi u Berkovićima su popucali zidovi, a učenici su poslani kućama.
Oštećen je i objekat općine u Ljubinju.
Izvor: Agencije, Al jazeera
БИТКА НА НЕРЕТВИ Почетак 1943. године
наговестио је крупне
промене на свим
фронтовима у Другом
светском рату у корист
Антифашистичке коалиције. Црвена армија
је муњевитим двоструким
ударом нанела тежак
пораз јакој немачкој
групацији код
Стаљинграда и тиме изазвала велику
прекретницу у рату.
Стратегијска иницијатива
прешла је дефинитивно у
руке Црвене армије. Исто
тако значајне су биле и победе британских и
америчких снага у
северној Африци, где су
британске трупе, после
победе код Ел Аламејна,
ушле у Либију, а британске и америчке
снаге у Триполис.
Стратегијски положај
немачко-италијанских
трупа се сасвим
погоршао. Такав развој догађаја
појачао је значај
југословенског ратишта
на које су све више
рачунали и савезници и
силе Осовине. Због тога се Хитлер још од јесени
1942. године непосредно
ангажовао у разматрању
мера за гушење устанка у
Југославији. Он се
плашио, предвиђајући могућност савезничког
искрцавања, да ће
Народноослободилачка
војска Југославије
угрозити немачку
одбрану, па је одлучио да уништи НОВЈ и на тај
начин консолидује
положај Осовине у
Југославији и на Балкану.
Реализација те одлуке
разматрана је на састанцима немачких и
италијанских војних и
политичких представника
у Виници, Растенбургу и у
Риму крајем 1942. и у
првим данима 1943. године. Усвојен је
заједнички немачко-
италијански план за
офанзиву. Суштина тог
плана била је да се
концентричним ударима униште снажне
оперативне групације
НОВЈ на ослобођеној
територији у западној
Босни и Хрватској, и да се
применом најбруталнијих мера према народу и
употребом “без
ограничења сваког
средства, само ако оно
води успеху, не
изузимајући ту ни жене, ни децу” – како је то
наредио Хитлер – угуши
устанак. За остварење
таквог циља било је
против око 40.000 бораца
НОВЈ ангажовано пет немачких и три
италијанске дивизије, те
знатне квислиншке и
четничке јединице и
дванаест ескадрила
авијације – укупно око 80.000 војника. Врховни штаб очекивао
је да би непријатељ могао
предузети офанзиву у
Босни и Хрватској, па је у
склопу офанзивних
акција, крајем 1942, предузео мере за одбрану
слободне територије, која
се простирала од река
Босне и Неретве до
Карловца, Ријеке, Сења и
планине Динаре, развлачења
непријатељевих снага и
стварања услова за
офанзиву НОВЈ у пролеће
1943. године. И управо
кад су се дивизије и корпуси НОВЈ налазили у
фази остварења тих
планова, 20. јануара 1943.
почела је замашна
непријатељска офанзива у
Босни и Хрватској против јединица 1. хрватског и 1.
босанског корпуса, док су
се у близини операцијске
просторије налазиле
јединице оперативне
групе Врховног штаба и друге снаге НОВ и ПОЈ.
Напад је предузет из више
праваца, па су вођене
тешке борбе на
слободној територији
Кордуна, Баније, Лике, Далмације и Босанске
крајине, по дубоком снегу
и великој хладноћи.
Уместо брзог пресецања и
окружења јединица НОВЈ,
непријатељска дејства су се свела на фронтално
потискивање оба корпуса.
Непријатељ није успео да
им зада неки озбиљнији
ударац, али је извршио
незапамћен терор и репресалије над
становништвом. Врховни штаб је са
Главном оперативном
групом (коју су
сачињавале 1. и 2.
пролетерска, 3. ударна, 7.
банијска и 9. далматинска дивизија) прешао у
офанзиву у правцу
Херцеговине, Санџака и
Црне Горе, док су 1.
босански и 1. хрватски
корпус наставили операције у западној
Босни и Хрватској.
Дивизије Главне
оперативне групе разбиле
су италијанску дивизију
“Мурђе” и усташко- домобранске снаге,
ослободивши Имотски,
Посушје, Прозор и Горњи
Вакуф и брзо избиле у
долину Неретве. Главна
оперативна група штитила је тада 4.000
рањених и од тифуса
оболелих бораца. Тешка
битка вођена је у току
фебруара и марта са
знатно надмоћнијим окупаторским и
квислиншким снагама на
простору Прозора, Горњег
Вакуфа, Иван-Седла,
Коњица, Јабланице и
Раме. Да би обезбедио успешан продор у Црну
Гору, Санџак и
Херцеговину, разбио
најопаснију групацију
непријатеља код Горњег
Вакуфа, одбранио рањенике и заварао
непријатеља, врховни
командант Јосип Броз
Тито наредио је 28.
фебруара да се поруше
мостови на Неретви и да се 6. источнобосанска и 1.
мајевичка бригада хитно
пребаце из источне Босне
на Игман и да дејствују у
позадини непријатеља.
Непријатељска команда је то оценила као намеру
Главне оперативне групе
да се пробије у западну
Босну. Пошто су у
тродневним борбама прса
у прса 1. и 2. пролетерска и 7. банијска дивизија
одбациле и зауставиле
продор Немаца код
Горњег Вакуфа, Тито је 5.
марта издао наређење
Главној оперативној групи, која се налазила у
оперативном окружењу,
да пробије непријатељски
обруч, форсира Неретву и
настави офанзиву ка
Дрини и Херцеговини. Извршујући ово
наређење Главна
оперативна група је
подигла импровизоване
мостове на Неретви,
форсирала ову реку код Јабланице и Острошца,
пробила непријатељски
обруч, пребацила
рањенике и наставила
офанзиву. Када су четири
немачке дивизије избиле на Неретву, тамо више
није било “ни плена, ни
заробљеника, ни мртвих”
– констатовао је немачки
генерал Лер, командант
југоисточне Европе. Јединице Главне
оперативне групе су у
наставку своје офанзиве,
која траје до средине маја,
нанеле тежак пораз
четницима у окуци Неретве, код Чичева и
Главатичева, затим код
Невесиња и Калиновика и
почетком априла продрле
у Санџак и Црну Гору и
створиле знатну слободну територију. Наставак
офанзивног плана
Врховног штаба, који је
предвиђао продор до
Лима, осујетила је нова –
пета непријатељска офанзива. По снагама, простору (који
се од северозапада ка
југоистоку протезао у
дужини од око 400 km) и
времену трајања (три
месеца), четврта непријатељска офанзива
представља једну од
најзначајнијих операција
НОВЈ у току
Народноослободилачке
борбе.