5. August 2019

Kada vas radikali napadnu sa govornice Skupštine Srbije, a potom neki drugi javni akteri krenu da vas brane i podržavaju, negde između, pojave se glasovi koji kažu da je stepen radikalizma onih koji su vas napali i vas samih – gotovo identičan.

S tim što, ako ste žensko, a radikali vas izvređaju na osnovu spoljašnjeg izgleda, sprdajući se vašim netipičnim prezimenom, u velikoj ste prednosti da naspram radikala, vaših napadača, osvojite branitelje koje zapravo nikada ne biste osvojili, da su okolnosti napada bile drugačije. Pogotovo što su radikali pozvali na vaše ubistvo, gaženje džipom po ulicama grada u kojem živite i radite – Beogradu.

Pitanje je, međutim, koliko se tih branitelja, zapravo, slaže sa stavovima u čiju su odbranu stali, a koliko se slažu sa stavovima onog koji je u ovoj priči napadač. Izvesno je da kada bi se napravila anketa o sadržaju sukoba, preciznije, u ovom slučaju – genocidu u Srebrenici – većina onih koji su se uveliko izjasnili kao podržavatelji strane koja je napadnuta zbog toga što je genocid istakla, bili bi, izvesno je, bliži stavovima onog naspram i protiv čije strane su se u ovom sukobu opredelili.

Pozicija sa koje se izražava sramota zbog toga što živi u državi kojom upravljaju negatori i relativizatori genocida, koji je politička elita, tokom devedesetih godina i rata u bivšoj Jugoslaviji, počinila nad muslimanima, dovoljno je ekstremna da se skoro identifikuje sa političarima koji, 24 godine posle, predstavljaju produženu ruku tog genocida, vređajući žrtve, njihove porodice i sve one koji se duboko srame zbog tog tragičnoj slučaja.

Većinski stav

Kažu ti glasovi između, izražavajući, pritom, zapravo i većinski stav onih koji su osetili potrebu da stanu na stranu žrtve Šeljevog napada – mene, da su Čondradin i Šešelj samo dva ekstrema na suprotnim stranama. Između njih nema ničega, što je, ocenjuje većina, zapravo, najveći problem.

Vojislav Šešelj, lider Srpske radikalne stranke, osuđeni ratni zločinac, omiljeni opozicionar svog nekadašnjeg političkog učenika i poslušnika, danas predsednika Srbije – Aleksandra Vučića – rekao je da će me pregaziti džipom sa borbenim gusenicama negde na ulici, zato što sam napisala koliko me je sramota jer živim u državi koja, 24 godine nakon što je počinila genocid nad srebreničkim muslimanima, danas sve dalja da se sa tom istinom suoči.

Slučaj je takav, ne postoji za mene drugačije objašnjenje, zato što su na vlasti oni koji su u vreme ratova devedesetih, dakle, genocida, ratnih zločina i etničkih čišćenja, bili najverniji politički sinovi tog monstruoznog dvojca – Slobodana Miloševića i Vojislava Šešelja. Time se ne želi umanjiti odgovornost onih političkih i kulturnih društvenih struktura koji u tim genocidnim činovima nisu neposredno učestvovali. Štaviše.

Njihova je odgovornost za ovakav ishod neprikosnovena, s obzirom na to da nisu ništa učinili sa pozicija vlasti i ogromnog uticaja koji su imali nakon petooktobarske revolucije i obaranja ratno zločinačkog režima devedesetih. Njihova relativizatorska i negirajuća uloga najveće tragedije naroda i njihovih predstavnika, diktatora, korumpiranih zločinaca, bila je toliko očigledna i svojstvena kako ranijim tako i današnjim pozicijama, da je genocid, počinjen u ime naroda koji su predstavljali, potpuno sledstvena i potvrđujuća i u aktuelnom trenutku. Niko od njih neće se odreći privilegija koje donose takve uloge – skrivanja i zataškavanja.

Iako je reč o najozbiljnijoj stvari na svetu, u životu. A to je smrt hiljada, desetina hiljada ljudi drugačije vere i nacionalnosti zarad ratnog profiterstva i zlokobnog bogaćenja nekolicine zlikovaca, duboko zavučenih po smrdljivim rupama državnog aparata.

Dva kraja iste linije

Tako smo Šešelj i ja postali dva kraja jedne iste linije. Linije ekstremizma ovdašnjeg društva. On kao protagonista činjenice o genocidu, njen podržavalac, u pojedinim prilikama negator i relativizator, a ja kao neko ko sa tom „šešeljevskom“ snagom izražava potrebu da se takvi monstruozni činovi priznaju, svi počinioci kazne, da se zabrani govor koji je u stanju da pokosi žrtve i ponovo ih genocidnim govorom izaziva. Da se konačno obični ljudi obračunaju sa političkim i ratnim zlikovcima koji su ih odredili kao nakaze željne krvi i smrti, poslagali ih u horde smrti gore pomenutih manipulatora i zlikovaca.

Uprkos tome, kako smo došli do toga da se veliki deo društva svrsta na ovu „moju“, drugu stranu, u odnosu na ratnog zločinca Šešelja, da to postane gotovo „mainstream“ sukob, „nas i „njih“? Tako što je suština sukoba, a reč je o genocidu u Srebrenici, zaobiđena. Branjena sam kao novinarka, kao žensko na čiji je spoljašnji izgled zločinac i ekstremista uputio salve uvreda, pretio joj smrću.

Kažu, jer svako ima pravo da izražava svoje mišljenje, da je to odlika slobode. Ja se slažem, međutim, sa Šešeljem – trebalo bi na robiju poslati ili mene ili njega. Jer, ovde je reč, ipak, i nažalost, o najozbiljnijoj stvari na svetu – genocidu. Izbegavanje opredeljenja za osudu genocida u svrstavanju i biranju strane sukobljene sa Šešeljem i prebacivanje priče na odbranu mog spoljašnjeg izgleda i područja slobode javnog govora i misli, način je na koji brane takozvani umiveni radikali.

Ovi još gori od Šešelja – šešelji u rukavicama, u čijim je rukama celokupna moć. Napadnite genocid, napadnite aktuelnu vlast, lustrirajte sve one petooktobarske političke i društvene elite koje su nastavile taj monstruozni pokret negiranjem i relativizacijom – ne branite mene. Udrite po genocidu.

Stavovi izraženi u ovom tekstu autorovi su i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.

Izvor: Al Jazeera

Bosna PRESS pratite putem Facebook | Twitter | Android| iPhone



Stavovi iznešeni u ovom tekstu su autorovi i moguće je da isti ne predstavljaju stavove naše redakcije.
Komentari su vlastita mišljenja autora i redakcija zadržava pravo brisanja vulgarnih i uvredljivih komentara.

OSTAVI ODGOVOR