Filip David: Beogradom sada šeta oko tri stotine potencijalnih ratnih zločinaca

0
2

indexSrbija – Militarizam, nacionalizam, teška ekonomska situacija i populizam, sve to mi imamo danas, i onda je moguće da se pojavi neki vođa koji će na tim elementima da zasniva svoju vlast i onda vrlo lako može da povede svoj narod u propast, istakao je razgovoru za Anadoliju poznati srbijanski pisac Filip David, govoreći o ulozi intelektualca u ratnim sukobima devedesetih.

Već krajem osamdesetih u bivšoj SFR pisci su se podijelili. U zvaničnom Udruženju pisaca Srbije velika većina je podržala Miloševića, a jedna manjina se oštro suprotstavila tom režimu.

Oni koji su se suprotstavili Miloševiću, poznati pisci, slikari, kompozitori, filmski redatelji, umjetnici uopšte, njih oko 300 su 1992. osnovali „Beogradski krug”, koji je oštro kritikovao tadašnji režim u Beogradu. Filip David, koji je bio dio „Beogradskog kruga” za Anadoliju rekao je da su predvidjeli ono što se i dogodio, da će retorika mitinga i euforije nacionalizma na čijem čelu je bio Milošević zapaliti Jugoslaviju.

„Odgovornost Srbije, srpskog rukovodstava je bila najveća, jer je Srbija bila najmnogoljudnija, kontrolisala je JNA”, napomenuo je David.

Vodeću ulogu u širenju srpskog nacionalizma devedesetih, najmračniju ulogu, kako podsjeća David, imali su dječji pjesnici što, kako kaže, govori o jednom apsurdu i koliko ljudsku prirodu može da promjeni mržnja i fanatizam.

„Ta grupa dečjih pesnika je upravo predvodila te skupove koji su isključivo bili nacionalistički. To je situacija kada ne želite da sagledate istinu nego za vas postoji samo ona istina koju vi proizvodite i ona dovodi do obmana u koje ljudi počinju da veruju”, rekao je dugogodišnji profesor dramaturgije navodeći da slična situacija postoji i danas kada živimo u jednoj vrsti obmana gdje se ne priznaju svi zločini.

Među pet istaknutih „srpskih dječjih pjesnika”, David spominje Branu Crnčevića koji je bio neka vrsta savjetnika Slobodanu Miloševiću.

Osnovna deviza „Beogradskog kruga”, čiji je osnivač bio Filip David, koju je izrekao filozof Rade Konstantinović je bila da oni predstavljaju jednu drugu Srbiju, Srbiju koja se ne miri sa zločinima. Ta deviza je praktično ostala do danas, oni koji su bili okupljeni oko „Beogradskog kruga” danas su na raznim stranama, ali i dalje kritikuju i ovaj režim koji pokušava da zabašuri zločine. Nema još pravog suočavanja sa prošlošću, ocjenjuje David, dodavši:

„Ono što je zastrašujuće za svakog onog koji živi ovde je da ima utisak da se svaki dan otkriva neka nova grobnica. U Beogradu sada šeta oko tri stotine ljudi za koje postoje dokazi da su potencijalni ratni zločinci. Zamislite sada atmosferu kada Srbije pregovara o ulasku u EU”, kaže David, istakavši da je najbitnije da se iskreno govori o svemu što se devedesetih događalo u Hrvatskoj, BiH i Kosovo.

On je kao jedan od razloga nepostojanja snage kod većine srpskih intelektualaca da se odupru rastućem nacionalizmu naveo postojanje „miti o Velikoj Srbiji da sve teritorije na kojima žive Srbi treba da bude Srbija”, koja se proteže od Garašanina do Memoranduma Srpske akademije nauka i umetnosti.

Najznačajnije je suočavanje s prošlošću, objašnjava pisac jevrejskog porekla, koji stavove srpskih pisaca prema srpskom šovinizmom objašnjava kao „maniju veličine i maniju gonjenja, da vas svi mrze i hoće da vam dođu glave”.

„Stvara se paranoja, koja je praćena stereotipima, koje su uveliko proizvodili mediji, a to je teorija zavere da su svi novinari koji pokušavaju kritički da pišu strani špijuni, da su Srbi žrtve međunarodnih zavera i slično je dovelo do velike podrške Miloševiću kojeg su jedno vreme proglasili i za vožda. Da je on zapravo neko koji produžava tu ideju od Lazara sa Kosova, preko Karađorđa do dana današnjeg koji će Srbiji vratiti mitsku veličinu, snagu, sve do proširenja teritorija”, prisjeća se jedan od najoštrijih kritičara Miloševićevog režima ukazujući da je upravo takvo stanje koje je proizvodilo mržnju, a ta mržnja stravične zločine.

imagesRiječi pisaca se na ratištu pretvarale u metke

Pisci su se uključili u tu misiju misleći da podržavaju nešto što ima neki istorijski značaj, istovremeno, kako ističe, nacionalizam je takva vrsta ideologije da najintelektualniji ljudi oglupave.

„Mislim da svi pisci, gde god živeli naslanjaju se na tradiciju, ali agresivni nacionalizam koji uvek u drugog vidi neprijatelja je vladajući nacionalizam koji je bio prisutan i još uvek je pristan kod nas. Mržnja je najjače osećanje koje se probudi kod njih i onda nema nikakve mogućnosti za dijalog”, tvrdio je Filip David, dodavši:

„Činjenica da neke reći, teške reći kada se izgovore negde na ratištu pretvaraju se u metke koji ubijaju ljude. Reći su opasne. Od izgovorene reći do zločina na ratištu vrlo je mali korak”, ukazuje poznati srbijanski intelektualac konstatujući da danas ne primjećuje kajanje ni kod jednog pisca koji je „takve stvari” radio.

Naprotiv, kako ocjenjuje, kod srpskih pisaca, nema kajanja nego postoji ogorčenje što Milošević nije odradio stvar do kraja.

Prema njegovom mišljenju Milošević koji je bio pragmatista, kod kojeg praktično ne možete naći nacionalističkih izjava, se samo priključio nacionalistima da bi ostao na vlasti i onda je nacionalizam uzeo za ideologiju.

„Duboko su verovali da su radili pravu stvar. Da su mediji krenuli govoriti šta se desilo došlo bi do poboljšanja. Oni koji su bili na vlasti devedesetih godina oni su danas u nešto promenjenom sastavu i retorici, proevropski raspoloženi opet na vlasti. Ozbiljnog raščišćavanja sa prošlošću će biti teško dok god su tu ljudi koji su dobrim delom odgovorni za sve što se dešavalo”, rekao je David koji je zbog svojih stavova kao dugogodišnji urednik dramskog programa na Televiziji Beograd udaljen s posla 1991. godine nakon što je osnovao nezavisni sindikat, a kasnije je bio izložen prijetnjama i šikaniranju od strane srpskih nacionalista.

Kao primjer da kod srpskih pisaca ni danas nema kajanja za ono što su radili on navodi primjer Dobrice Ćosića, koji u svojim zadnjim knjigama „vređa Albance i žali što nema nekog da na SAD baci atomsku bombu”.

„To je jedno ogorčenje što se nije ostvarilo ono što je proklamovano na masovnim mitinzima, ono što je Milošević obećavao. Taj duh ćosićevski apsolutno postoji ovde u Srbiji jer on još uvek ima znatan uticaj i na političare i na pisce, a naravno i narodne mase”, konstatovao je David koga su za vrijeme bombardovanja Srbije 1998. i 1999. Godine, zajedno sa Biljanom Srbljanović i Vojinom Dimitrijevićem, deklarisani srpski fašisti u listu Politika označili kao lokatora za strane bombe.

Zbog svojih stavova, kako kaže, zbog klasičnog poziva na linč dovodio je u opasnost svoju djecu. Ipak, odlučio je da će njegovi sin i kćerka kasnije shvatiti, da to što su on i njegovi prijatelji činili, ljudi koji su bez straha da će im se nešto dogoditi kritikovali režim, zbog toga na neki način spasili obraz Srbije.

„Kada vas vlast u jednom takvom režimu nazove izdajnikom to vam samo čini čast, a ne nešto ružno, jer vi branite ono što je najdragocenije u narodu u kojem živite”, navodi pisac ne želeći da se poredi sa Thomasom Manom koji je napustio Njemačku koji je kritikujući nacizam i Hitlera spasao obraz Nijemcima.

Teze i mitovi o carstvu nebeskom su preko pozorišnih predstava, knjiga i tadašnjih medija utjecale na mase da to prihvate, podsjeća David i naglašava da se dugo govorilo da „rat nema alternativu”, a kad je potpisan Dejtonski sporazum odjedanput su okrenuli ploču i govorili da „mir nema alternativu”.

Odgovarajući na pitanje, koliko su srpski intelektualci bili svjesni da Milošević njihovu podršku koristi za opstanak na vlasti, on podvlači da se dobar dio njih Miloševića odrekao.

„Oni su mislili da Milošević treba da osvoji Zagreb, da treba da ide na Dubrovnik i čitava priča se dovede do kraja i da ono što je obećano da tamo gde žive Srbi bude Srbija. To se nije ostvarilo zato što ovde imaju tendencije da se naprave i Velika Albanija, Hrvatska… Nema velikih, bitno je da većine poštuju svoje manjine i to je demokratija”, poručuje pisac, posebno vlastima da je demokratija upravo poštovanje većine prema manjinama kao bogatstvu u kulturnom i svakom drugom smislu.

„Vi kažete mi smo za pomirenje, a značenje je mi smo za rat, ispod toga ide mi cijenom rad, jer nam je laž korisna. Svaka vrsta krupne reći zapravo ima suprotno značenje u odnosu na ono što je izgovoreno”, podvlači on dodavši da je osnova čudnog ponašanja pisaca „postojanje teorije zavere” i onaj koji smeta da uradite nešto za svoj narod.

Postojanje antisemitizma za oko 800 Jevreja koji žive u Srbiji i uglavnom se osjećaju kao Srbi, takođe, prema riječima Filipa Davida su na udaru nacionalista.

Kao najveće priznanje koje ima Filip David navodi da je to što se osjeća prijatno kad god ode kod njegovih prijatelja pisaca u Hrvatskoj, BiH, Crnoj Gori… Ne može se zaustaviti, naglašava da je trenutno pesimista, ali dugoročno je optimista da će se ljudi povezivati. Pita se, kada su pripreme za ratove krenuli iz kulture, zašto onda ne bi iz kulture krenuli pravi znaci za pomirenje, dogovor i saradnju.

„Verujem da će kultura uspeti, opet ako joj se ne suprotstave političari. Opasnost su političari zato što vladaju medijima i uvek mogu nametnuti neke teze i teorije koje mogu biti opasne za čitave narode i region”, upozorava pisac.

Karađorđe radio za sultana

Komentarišući razloge da, pored svih dešavanja i stereotipa, gledanost turskih serija u Srbiji je velika, David je kazao:

„Veze sa Turskom postoje, narodi slično žive. Turska carevina je u vreme svog uspona bila jedna od najsređenijiih i vrlo tolerantna carevina. Mnoge priče ovde o nekom robovanju nisu tačne. Druga je stvar kada je Turska carevina bila u raspadanju, kada su pojedine dahije počele da se odvajaju. Turci su u Karađorđu dali znak da se obračunaju sa dahijama, nije to bila pobuna protiv carevine”.

On je iznio mišljenje da je Turska u ovom trenutku ekonomska sila u usponu, moćna zemlja koja ima i moćne pisce.

„Turci imaju izvanredne filmove, zemlja snažne i velike kulture od koje se može podosta naučiti. Imam utisak da uticaj Turske na rešavanju nekih problema za ovaj region može biti veoma veliki”, zaključio je Filip David.

Biografija Filipa Davida

Srbijanski pisac jevrejskog porijekla Filip David rođen je 1940. godine u Kragujevcu. Radio je kao dramski urednik u TV Beograd. Osnivača je Nezavisnih udruženja pisaca regiona osnovanog 1989. u Sarajevu i „Beogradskog kruga”. Član je i „Grupe 99”, osnovane na Frankfurtskom sajmu knjiga 1999. godine. Osnivač je nezavisne književne asocijacije Forum pisaca, osnovane u decembru 1999. Autor je više TV drama i filmskih scenarija. Napisao je tri knjige pripovjedaka „Bunar u tamnoj šumi”, „Zapisi o stvarnom i nestvarnom” i „Princ vatre”, te roman „Hodočasnici neba i zemlje”, kao i knjige eseja „Fragmenti iz mračnih vremena”, „Jesmo li čudovišta”, „Svetovi u haosu”. Zajedno sa Mirko Kovačem objavio je “Knjigu pisama 1992-1995”. Dobitnik je više najznačajnijih književnih nagrada među kojima i Andrićeva. Tokom devedesetih njegovi tekstovi su između ostalih objavljivani na francuskom radiju (RFI), u „Našoj borbi” i „Feral Tribunu”. Radio je kao redovni profesor dramaturgije na Fakultetu dramskih umjetnosti u Beogradu, gdje je penzionisan.

 

Anadolija



Bosna PRESS pratite putem Facebook | Twitter | Android| iPhone

Stavovi iznešeni u ovom tekstu su autorovi i moguće je da isti ne predstavljaju stavove naše redakcije.
Komentari su vlastita mišljenja autora i redakcija zadržava pravo brisanja vulgarnih i uvredljivih komentara.

OSTAVITI ODGOVOR

Molimo unesite komentar!
Ovdje unesite svoje ime